Из штампе је изашла несвакидашња књига, која представља аутентично богословље произашло из праксе, а пракса говори да је Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, једини православни Претстоитељ помесне Цркве, који је, у 21 веку, због проповеди Христове благовести мира и јединства, затваран од стране неокомунистичких власти у Р. Македонији.
Док је у бившим комунистичким земљама Црква била гоњена, опште је познато да су у Р. Македонији комунисти саздали организацију названу МПЦ, која не може да се именује Црквом, јер то није. То патолошко стање нашег савременог македонског амбијента, које је захтевало лечење, ту слободу без љубави и љубав без слободе, исцелио је Блаженејши Архиепископ Јован приводећи мало стадо Христово, које се не боји, у спасоносну саборност Цркве. Ипак, у матрици комунистичког аутизма нема места за таквог типа здравља, па је Архиепископ Јован на два пута био затваран у централном затвору Идризово, у близини Скопља.
Али, можете ли затворити слободну љубав? Свакако да је то немогуће.
Питање слободе, питање слободне љубави, увек подразумева одговорност, јер ако у слободи нема одговорности, онда та слобода постаје - насиље према другима. Набоља илустрација о томе представља лажна слобода, попут оне до танчине прецизно описане у овој књизи код философа на нарко тржишту, са којом расколници, без икакве одговорности пред Богом, тиранишу народ, отсуством заједнице са Саборном Црквом.
„Архиепископ Јован и поред свих злостављања и затварања, до краја је остао веран светом Предању Православне Цркве“, пише у Томосу о Аутономији Православне Охридске Архиепископије. То Предање још нас учи и да Бог постоји слободан као заједница; а, да слободну заједницу људи са Богом, у Цркви, врата пакла, врата смрти неће надвладати.
Отуда, сама суштина поруке која провејава у целој књизи, која данас има своју промоцију, најкраће речено, је - слобода од смрти. Са проблемом смрти не баве се политичке партије, владе, хуманитарне организације, амбасаде широм света. Оне на изборима не обећавају победу над смрћу. Слобода у затвору Архиепископа Јована управо то обећава. Превазилажење смрти је могуће само у Саборној Цркви, и то не због тога што Црква има средства спасења, јер Црква спашава не толико оним што има, већ оним што јесте.
У поглављу Очева пасха, Архиепископ Јован пише да Црква и јединство Цркве представљају јединство са самом Светом Тројицом, јединство које треба да се одстрада. То страдање, које он подноси, је актуелизовање мученичког етоса, подвига у свакодневном животу, који увек подразумева корелацију, двигатељни однос према Богу. Зато, начин живота на који позива ова књига, је према речима светог Николаја охридског и жичког, управо - неговање бесмртности. Слобода Архиепископа Јована, парадоксално, не лежи у удаљавању од страдања, него у прихватању страдања. Сведочим о његовим речима, које сам чуо тих неколико пута, кад сам имао могућност да га видим и да од њега узмем благослов, док је био у затвору. Говорио је: ми не тражимо страдања, али када дођу, ту смо да их до краја, по цену живота, издржимо, јер сада је нама као помесној Цркви дошао ред на то. Отуда произлази и јачина наслова слобода у затвору, јер као што говори старац Емилијан Симонопетриски, када човек престане да жели да се ослободи страдања, тада ће видети да је слободан, јер је Бог повезан са његовим животом.
А, ко није слободан у себи, мртав је човек. Пре свега, није човек онај који није слободан, јер није људски живети без слободе. Архиепископ Јован је постао заробљеник Божје љубави. Сви чланови канонске Цркве у Р. Македонији сведочимо да је са нашим Архиепископом Јованом завладао Христос, и да је он његову слободу дао Богу. А, Бог узвраћа освећењем. Управо то значе речи Апостола Павла: „не живим ја, већ Христос живи у мени“. Сматрам да ова књига показује пут, који сваки Хришћанин треба да пређе, да би могао рећи: живи Христос у мени, а то значи - да му је Христос постао све.
Живећи слободу у затвору, Архиепископ Јован указује да је и те како могуће да човек буде заробљен изван затвора. Имам у виду епилог поглавја Осмо крило, где Архиепископ Јован прецизним потезима четкицом, веома успешно слика затвор, као портрет савременог македонског друштва. Затварање Архиепископа, гоњење монаха, насилно шишање монахиња, рушење цркава, пребијање свештеника у 21 веку од истородне браће, и тако даље, и тако даље, показује да у недоглед транзициона, македонска државно-расколничка политика, слободу подразумева једино као ослобођење од другог, и да нема капацитета да схвати да је то најсуровији вид самољубља, док им то неко из међународне заједнице не каже.
Супротно томе, ова књига показује да је саможртвена љубав - пут јединства, и зато она представља молитву Архиепископа Јована да сви једно буду, јер посвећеност његове службе је да буде чувар канонског јединства нераскинљиво повезаног са Литургијом, која изражава јединство Цркве Божје. У поглавју Велики патриота, Архиепископ Јован пише: „потребан је евхаристијски живот да би се продрло у смисао јединства, које је у Цркви постигнуто“. Отуда, јасно је да искључивост еМПеЦе-овског и сваког другог раскола укида љубав, јер за њих постоји нешто важније од учества у заједничкој Евхаристији, а према светом Максиму Исповеднику, само савршена љубав у Евхаристији Цркве побуђује да подједнако буде љубљен сваки човек. Став је и Архиепископа Јована да се и један народ потврђује као народ, само ако није изолован, већ у заједници са другим народима.
На крају, ова књига даје оно што је најпотребније уморном, савременом човеку, а то је - радост.
„Када дође време да примиш Христа веруј да ти ни затворска капије неће бити препрека. Причешће је смисао живота. Само немој престати да се крећеш према Христу, Он ће ти засигурно изаћи у сусрет, чак и пре него што пређеш пола пута, очински и са васкршњом радошћу Архиепископ Јован саветује осуђеника на доживотну робију, а спремног, да после те речи, у затвору Идризово остави старог, како би се обукао у новог човека.
После ових редова свако треба да се пита: - Нисам радостан? Онда треба да схватим да немам Бога. Треба да будем радостан чак и у случају да сам грешан. Јер Бог се настањује у радосном човеку.
Старац Порфирије Кавсокаливит каже да уколико стигнемо до ступња на којем осећамо радост, љубав и служење Богу без икаквог страха, а то нам демонстрира књига коју држимо у рукама, онда можемо да покажемо на дело горепоменуте речи: „А живим не више ја, него живи у мени Христос“.
Слобода у затвору Његовог Блаженства Архиепископа охридског и митрополита скопског г.г. Јована, је живо сведочанство да нам сада ништа не смета да уђемо у ову тајну.
обраќање на промоцијата на книгата на Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован: „Слобода у затвору“, на Саемот на книгата во Белград, 26 Октомври 2007 година