Гласник Српске православне цркве, Београд 3. март 1976.
Литургијски живот Цркве увијек се налазио у органској вези са цјелокупним њеним животом као и са духовним збивањима сваке епохе. Богослужење је било и остало израз унутарњег бића Цркве, њене вјере и њеног етоса. Отуда није никаква случајност да се духовна стремљења и сукоби разних епоха одражавају и на њему. То је такође разлог да се литургијски немир одређене епохе јавља свједочанством и изразом дубљег духовног немира. Та органска веза између богослужења и бића Цркве, богослужења и историјских збивања, и јесте узрок да на први поглед безначајне промјене у богослужењу, често су знак дубоких духовних промјена.