Успение

Α’
Β’

Господ Исус нам је дао могућност да заједничаримо са Богом и да се вратимо првобитном циљу, како беше уредио Бог за човека. Због тога нам је објављено у Свтом Писму да је Он пут, врата, пастир добри, живот, васкрсење, светлост. Он је Нови Адам, који исправља грешку првог Адама. Први Адам нас је оделио од Бога својом непослушношћу и егоимом. Други Адам, Христос, нас опет враћа Богу љубављу својом и послушношћу својом Оцу, послушношћу до смрти, „смрти на крсту“. Поново се наша слобода усмерава ка Богу, тако да се нуди за заједничарење са Њим.

Дакле, дело новог Адама претпоставља дело нове Еве, Пресвете, која је сама исправила грешку прве Еве. Ева наведе Адама на непослушност. Нова Ева, Пресвета, даде доприноси оваплоћењу новог Адама, који ће водити људски род послушности Богу. Зато Госпођа Богородица, као прва људска особа која је достигла обожење - заиста изузетним и непоновљивим начином -, у делу оваплоћења није имала само главну улогу, већ суштинску и незаменљиву.
[Read more →]

Πλημμυρισμένοι απόψε οι ναοί μας, από ευσεβή κόσμο αγαπητοί μου αναγνώσται, που σιγηλά συμμετέχει στο φρικτό μαρτύριο του Αθάνατου Αρχηγού μας του Ιησού, μοιάζουν σαν τεράστια έμψυχα θυμιατήρια που αναδίδουν μεσ’ απ’ το κέντρο της γης τον ουρανομήκη λιβανωτό της λατρείας μας για Κείνον, που από ξεχωριστή και αφειδώλευτη αγάπη για μας κρέμεται από τον Σταυρό αγκαλιάζοντας όλη την φύσι. Τούτη η άγια και μεγάλη Μέρα, τυλιγμένη καθώς είναι στα πένθιμα πέπλα του θρήνου μας για τον Εσταυρωμένο Σωτήρα του κόσμου, που θα στηθή και πάλιν καταμεσίς των ναών, εγγίζει τα μύχια μας και μιλάει στις καρδιές μας με την γλώσσα της κατανύξεως και με τους βωβούς κι’ αλάλητους στεναγμούς που μας πνίγουν κάθε στιγμή, σαν αναλογισθούμε τα σεπτά Πάθη του Χριστού μας. Δυο πράγματα, λέει ο γνωστός εκκλησιαστικός ρήτορας των χρόνων της Τουρκοκρατίας Επίσκοπος Ηλίας Μηνιάτης, δυο πράγματα συγκλονιστικά και περίεργα είδε ποτέ ο κόσμος. Ένα Θεό που έγινε άνθρωπος, κι’ αυτόν τον ίδιο Θεό και άνθρωπο να ανεβαίνει πάνω στο Σταυρό για τη σωτηρία του κόσμου. Στ’ αλήθεια, κάποιο απροσπέλαστο μυστήριο κρύβεται πίσω απ’ τον Σταυρό. Γιατί αυτό που βλέπουμε σήμερα ξεπερνάει τα μέτρα της ανθρώπινης σκέψεως και γίνεται αληθινό μυστήριο για όσους δεν διαθέτουν τα φτερά της πίστεως για να πετάξουν στους αιθέρες των αποκαλυπτικών πτερυγισμών καί για να εγγίσουν την άκρη αυτού του μυστηρίου. Όταν κανείς βρίσκεται μπροστά σε τόσο συγκλονιστικές εμπειρίες, όταν βλέπει μπροστά του το σκάνδαλο του Σταυρού, όταν αντικρίζει έστω και προσωρινό το μεσουράνημα του κακού, κυριεύεται από μιαν εύγλωττη σιωπή, που μαρτυρεί .πολύ περισσότερα απ’ όσα θα ημπορούσε να μας πει σήμερα ο καλύτερος ρήτορας της Εκκλησίας. Σε τέτοιες στιγμές ταιριάζει περισσότερο το κλίμα της ήπιας κατανύξεως, που σου γεμίζει με άγιο δέος την ψυχή και με δάκρυα καυτά τα μάτια, που σου ανοίγει μυστηριώδεις διεξόδους ζωής και που σου εξασφαλίζει βιώματα πρωτόγνωρα στο νου και στην καρδιά.
[Read more →]

Пост - промјена философије живота

Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику - икони, али и по обличију - прилици. “Прилик” је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику - у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак.
[Read more →]

pt.1
pt.2
pt.3

“As the Truth is in Jesus” (Ephesians 4:21).

Christian ministers are not supposed to preach their private opinions, at least from the pulpit. Ministers are commissioned and ordained in the church precisely to preach the Word of God. They are given some fixed terms of reference — namely, the gospel of Jesus Christ — and they are committed to this sole and perennial message. They are expected to propagate and to sustain “the faith which was once delivered unto the saints.” Of course, the Word of God must be preached “efficiently.” That is, it should always be so presented as to carry conviction and command the allegiance of every new generation and every particular group. It may be restated in new categories, if the circumstances require. But, above all, the identity of the message must be preserved.

One has to be sure that one is preaching the same gospel that was delivered and that one is not introducing instead any “strange gospel” of his own. The Word of God cannot be easily adjusted or accommodated to the fleeting customs and attitudes of any particular age, including our own time. Unfortunately, we are often inclined to measure the Word of God by our own stature, instead of checking our mind by the stature of Christ. The “modern mind” also stands under the judgment of the Word of God.

[Read more →]

Текстот којшто следува е дел од книгата на православниот аме­рикански новинар Џим Форест - „Воскресението на Пра­во­славната црква на Албанија“, излезена во 2002 год. Авторот минува еден месец во земјата и таму се среќава со различни прет­ставници на Православната црква и непосредно ги пренесува разговорите со нив. Ви предложуваме и дел од разговорот со главата на Православната црква во Албанија - архиепископот Анастасиј. По потекло тој е Грк и заминува во Албанија по препорака на Вселенскиот патријарх. Неговиот живот е исклучително богат: на 35-годишна возраст заминува како свештеник во Уганда, после тоа е доцент по историја на религиите на Богословскиот факултет во Атина, а подоцна повторно се враќа на мисионерската работа во Африка (во Уганда, Кенија и Танзанија). Задачата што ја добива - да ја востанови Православната црква во Албанија - навистина е тешка, бидејќи таа бивша комунистичка земја го преживеа најжестокото гонење на религиозните заедници. Во 1967 год. се забранети апсолутно секакви богослуженија и повеќето храмови се, или разрушени, или се одземени од религиозните заедници. Луѓето коишто се фатени како ги нарушуваат забраните и ја практикуваат својата вера можеле да добијат и до 14 години затвор, а свештеник фатен, на пример, како извршува свето крштение, можел да добие смртна пресуда.
[Read more →]

Бог Којшто пребива на небесата и Којшто е Господ на сè, Којшто нам ни дава здив и живот, и сè, и Којшто без престан се грижи за нашето спасение, Он во вашите свети души да го испрати Духот на утешението, да го просветли вашиот ум како што се просветлија учениците на нашиот Спасител; светлината на неговиот божествен блесок да го озари целиот духовен, умносоздаден човек; да го разгори целото ваше срце со божествениот ерос како кај Клеопа, и бивајќи известено да затрепери, сфаќајќи го зачнувањето на новиот Адам; на крајот, да се распадне стариот човек со сите негови старсти; и, така во секој момент непрестано да течат солзи како извор од којшто истекува блажина. Амин.
[Read more →]

Совршена, длабоко ољубомудрена е нашата вера. Едноставното е - најскапоцено. Така да се борите во духовниот живот, едноставно, без грч, не изнасилено. Душата се осветува и се очистува со изучување на словата на отците, со учење наизуст на псалми, на делови од Светото Писмо, со псалмопеење, со Иисусовата молитва.

Предадете се на овие духовни нешта, и оставете се друго. Во славењето на Бога можеме да стасаме лесно, бескрвно. Постојат два патишта коишто не водат кон Бога: суровиот и заморувачки со жестоки напади против злото и лесниот - со љубов. Постојат мнозина коишто го одбираат суровиот пат и „проливаат крв за да добијат дух“, сè додека стигнат до голема доблест. Јас најдов дека најкраток и најсигурен пат е - со љубовта. Тој пат да го следите и вие.
[Read more →]

(дијалог прв, превземен од дневникот на еден светогорски монах)

- Старче, имам проучено книги од тихувателните отци за умносрдечната молитва. Се обидувам да го остварам она што го пишуваат. Можам да кажам дека видов полза, но не гледам резултати, онакви какви што наведуваат светите отци.
- Колку време се обидуваш да се молиш?
- Речиси две години.
- Две години; прилично време. Имаш некој патеводител да те советува како да се молиш? [Read more →]