Очигледно је, на примјер, да за већину вјерника не долази у обзир присуствовање свакодневним посним богослужењима. Они и даље цркву посјећују недјељом, а као што већ знамо, недјељом за вријеме Великог поста литургија, бар по спољашњем облику, не одражава Велики пост. На тај начин човјек једва да и осјети посни тип богослужења, главно средство којим нам се саопштава дух Великог поста. А пошто се Велики пост ни у ком погледу не огледа у култури којој ми припадамо, никакво чудо да, данас углавном, преовладава негативно поимање Великог поста - као времена у коме су забрањене разне ствари као што су месо и масноће, игра и разонода. Популарно питање - «чега ћеш се одрећи за вријеме поста?» је резиме општег негативног приступа. У «позитивном» смислу, Велики пост се посматра као вријеме у коме морамо извршити своју годишњу «обавезу» да се исповједимо и причестимо (… и најкасније до Цвјетне недјеље» како сам прочитао у билтену једне парохије). Пошто је ова обавеза извршена, остатак поста као да губи свако позитивно значење. [Read more →]
Гласник Српске православне цркве, Београд 3. март 1976.
Литургијски живот Цркве увијек се налазио у органској вези са цјелокупним њеним животом као и са духовним збивањима сваке епохе. Богослужење је било и остало израз унутарњег бића Цркве, њене вјере и њеног етоса. Отуда није никаква случајност да се духовна стремљења и сукоби разних епоха одражавају и на њему. То је такође разлог да се литургијски немир одређене епохе јавља свједочанством и изразом дубљег духовног немира. Та органска веза између богослужења и бића Цркве, богослужења и историјских збивања, и јесте узрок да на први поглед безначајне промјене у богослужењу, често су знак дубоких духовних промјена.
Телото на Православната Црква подобно на својата Глава - Христос не е подложно на стареење. Етосот на постојаната динамичност, на вечната младост, на чистата и мирна1 мудрост, е еден од нејзините препознатливи украси што како, никогаш ветва, царска порфира се протега низ нејзиното повестно и есхатолошко бивање.
Се разбира, сосема за очекување е, во определени историски периоди, духовниот критериум да затапи до таа мера, што според зборовите Христови „не дојдов да донесам мир, туку меч“2, при пројавувањето на свеста за Преданието од страна на едни, другите коишто се претставуваат како црква, всушност, да покажат дека тоа - не се. [Read more →]
