Успение

Α’
Β’

Господ Исус нам је дао могућност да заједничаримо са Богом и да се вратимо првобитном циљу, како беше уредио Бог за човека. Због тога нам је објављено у Свтом Писму да је Он пут, врата, пастир добри, живот, васкрсење, светлост. Он је Нови Адам, који исправља грешку првог Адама. Први Адам нас је оделио од Бога својом непослушношћу и егоимом. Други Адам, Христос, нас опет враћа Богу љубављу својом и послушношћу својом Оцу, послушношћу до смрти, „смрти на крсту“. Поново се наша слобода усмерава ка Богу, тако да се нуди за заједничарење са Њим.

Дакле, дело новог Адама претпоставља дело нове Еве, Пресвете, која је сама исправила грешку прве Еве. Ева наведе Адама на непослушност. Нова Ева, Пресвета, даде доприноси оваплоћењу новог Адама, који ће водити људски род послушности Богу. Зато Госпођа Богородица, као прва људска особа која је достигла обожење - заиста изузетним и непоновљивим начином -, у делу оваплоћења није имала само главну улогу, већ суштинску и незаменљиву.
[Read more →]

од изданието „Химни“

Кој е монахот и која е неговата дејност, а и за тоа на каква висина на созерцанието самиот тој бил воздигнат.

Монах е тој што несмешан е со светот,
та везден со Единиот Бог беседи,
зерцајќи, зерцан и љубејќи, возљубен,
станува светлост, неискажно озарен.
Прославен дума кај поскоро беднее
и придомен ко странец се однесува.
О необично сосем и неизречно чудо!
Од безмерно ли благо скуден бидувам,
и немајќи ништо, чинам сум преимашен,
па велам: Жеднеам при претек од вода
и кој ќе ми го даде она во што сум богат,
кај да Го најдам Тој што везден Го гледам?
Како да здржам тоа што е во мене,
кое и вон светот воопшто не се гледа?
Кој има уши да чуе, нека чуе,
правилно разбирајќи зборој на неук!¹

1. Мат. 11, 15 [↩]

Πλημμυρισμένοι απόψε οι ναοί μας, από ευσεβή κόσμο αγαπητοί μου αναγνώσται, που σιγηλά συμμετέχει στο φρικτό μαρτύριο του Αθάνατου Αρχηγού μας του Ιησού, μοιάζουν σαν τεράστια έμψυχα θυμιατήρια που αναδίδουν μεσ’ απ’ το κέντρο της γης τον ουρανομήκη λιβανωτό της λατρείας μας για Κείνον, που από ξεχωριστή και αφειδώλευτη αγάπη για μας κρέμεται από τον Σταυρό αγκαλιάζοντας όλη την φύσι. Τούτη η άγια και μεγάλη Μέρα, τυλιγμένη καθώς είναι στα πένθιμα πέπλα του θρήνου μας για τον Εσταυρωμένο Σωτήρα του κόσμου, που θα στηθή και πάλιν καταμεσίς των ναών, εγγίζει τα μύχια μας και μιλάει στις καρδιές μας με την γλώσσα της κατανύξεως και με τους βωβούς κι’ αλάλητους στεναγμούς που μας πνίγουν κάθε στιγμή, σαν αναλογισθούμε τα σεπτά Πάθη του Χριστού μας. Δυο πράγματα, λέει ο γνωστός εκκλησιαστικός ρήτορας των χρόνων της Τουρκοκρατίας Επίσκοπος Ηλίας Μηνιάτης, δυο πράγματα συγκλονιστικά και περίεργα είδε ποτέ ο κόσμος. Ένα Θεό που έγινε άνθρωπος, κι’ αυτόν τον ίδιο Θεό και άνθρωπο να ανεβαίνει πάνω στο Σταυρό για τη σωτηρία του κόσμου. Στ’ αλήθεια, κάποιο απροσπέλαστο μυστήριο κρύβεται πίσω απ’ τον Σταυρό. Γιατί αυτό που βλέπουμε σήμερα ξεπερνάει τα μέτρα της ανθρώπινης σκέψεως και γίνεται αληθινό μυστήριο για όσους δεν διαθέτουν τα φτερά της πίστεως για να πετάξουν στους αιθέρες των αποκαλυπτικών πτερυγισμών καί για να εγγίσουν την άκρη αυτού του μυστηρίου. Όταν κανείς βρίσκεται μπροστά σε τόσο συγκλονιστικές εμπειρίες, όταν βλέπει μπροστά του το σκάνδαλο του Σταυρού, όταν αντικρίζει έστω και προσωρινό το μεσουράνημα του κακού, κυριεύεται από μιαν εύγλωττη σιωπή, που μαρτυρεί .πολύ περισσότερα απ’ όσα θα ημπορούσε να μας πει σήμερα ο καλύτερος ρήτορας της Εκκλησίας. Σε τέτοιες στιγμές ταιριάζει περισσότερο το κλίμα της ήπιας κατανύξεως, που σου γεμίζει με άγιο δέος την ψυχή και με δάκρυα καυτά τα μάτια, που σου ανοίγει μυστηριώδεις διεξόδους ζωής και που σου εξασφαλίζει βιώματα πρωτόγνωρα στο νου και στην καρδιά.
[Read more →]

Пост - промјена философије живота

Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику - икони, али и по обличију - прилици. “Прилик” је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику - у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак.
[Read more →]

The Belgrade daily “The Public Voice” published an interview with Abbot David (Ninov)¹ of the Ochrid Archdiocese. Given that this interview is an authentic testimony by one of the closest co-workers of the imprisoned Primate of the Autonomous Archdiocese of Ochrid, the Archbishop of Ochrid and Metropolitan of Skopje Kyr Jovan, we present it in its entirety.

What preceded the imprisonment of Archbishop Jovan and what were the reasons for which he was sentenced to two and a half years in prison?

All of these events were preceded by a schism, which, according to Orthodox teachings, means existing outside of the salvific borders of the Church. It is a generally known fact that the father and mother of the schismatic bishops of the self-proclaimed Macedonian Orthodox Church – is the Communist government of the former Yugoslavia. Archbishop Jovan healed that schism by entering into canonical unity with the Patriarchate of Pec and with the remaining Orthodox Churches. This is the only reason for which he was sentenced, as that action of his does not fit into their concept of a Macedonian totalitarian-neo-communist matrix as their life style.
[Read more →]

1. Now Bishop of Stobi and Locum Tenens of Strumitsa [↩]

Проповед изречена на Литургијата во неделата на Блудниот син (Ев.Лк.зач.79)

„На реките Вавилонски
таму седевме и плачевме
кога се сетивме на Сион“
Псалм 137

Како да запееме од песните Господови во туѓа земја? Вака пее израелскиот народ, браќа и сестри кога се наоѓа под ропство во Вавилон. Овој неповторлив псалм по својата убавина и длабочина поставен е да се пее на местото на полиелејниот псалм на утрената токму во оваа недела, кога се чита Евангелието за блудниот син. За туѓа, односно далечна земја се зборува и во денес прочитаното Евангелие.
[Read more →]

pt.1
pt.2
pt.3

Преди около две седмици информирахме нашите читатели, че на книжния пазар вече е книгата от епископ Атанасий Йевтич “Духовният живот, видян от православната антропология” - първата от Малка православна библиотека на издателство „Синтагма”.

Обърнахме се с няколко въпроса към д-р Свилен Тутеков, научен редактор на Малка православна библиотека, за да представи новата книга.

Какво представлява книгата на еп. Атанасий Йевтич през Вашия личен поглед?

Тази книга е живото богословско осмисляне на духовния живот от един автентичен православен богослов, какъвто е епископ Атанасий Йевтич. Макар и малка по обем, книгата открива неизчерпаемо богатство на богословска мисъл и духовен опит, предадени с неподражаемия стил и език на автора. Обръщането към нея дава възможност на читателя да вникне в основните принципи на православния духовен живот, вкоренен в опита и богословието на Църквата.
[Read more →]

“As the Truth is in Jesus” (Ephesians 4:21).

Christian ministers are not supposed to preach their private opinions, at least from the pulpit. Ministers are commissioned and ordained in the church precisely to preach the Word of God. They are given some fixed terms of reference — namely, the gospel of Jesus Christ — and they are committed to this sole and perennial message. They are expected to propagate and to sustain “the faith which was once delivered unto the saints.” Of course, the Word of God must be preached “efficiently.” That is, it should always be so presented as to carry conviction and command the allegiance of every new generation and every particular group. It may be restated in new categories, if the circumstances require. But, above all, the identity of the message must be preserved.

One has to be sure that one is preaching the same gospel that was delivered and that one is not introducing instead any “strange gospel” of his own. The Word of God cannot be easily adjusted or accommodated to the fleeting customs and attitudes of any particular age, including our own time. Unfortunately, we are often inclined to measure the Word of God by our own stature, instead of checking our mind by the stature of Christ. The “modern mind” also stands under the judgment of the Word of God.

[Read more →]